Zašto civilno društvo na Zapadnom Balkanu nije jače i pored EU grantova?

Postoji verzija ove priče koja zvuči umirujuće. Evropska unija svake godine ulaže milione u civilno društvo širom Zapadnog Balkana. Grantovi stižu do organizacija za ljudska prava, ženskih udruženja, ekoloških aktivista, omladinskih organizacija i onih koji se bave borbom protiv korupcije. Brisel govori o civilnom društvu kao o stubu procesa pristupanja. Zvaničnici koriste reči poput „partnerstvo“, „dijalog“ i „local ownership“.

Ali verzija koju će vam ispričati ljudi koji zapravo rade u tim organizacijama – ako ih iskreno pitate – sasvim je drugačija. Finansiranje je nepredvidivo. Administrativni zahtevi su iscrpljujući. Organizacije koje obavljaju najteži posao u neprijateljskom okruženju često imaju manjak kapaciteta da se snađu u sistemu grantova koji je osmišljen za one koji imaju jako mnogo znanja i vremena. Međutim, u više zemalja (a među njima su svakako zemlje Zapadnog Balkana), politička klima postala je otvoreno neprijateljska prema civilnom društvu – i to baš u vreme kada je podrška EU počela da opada.

Šta EU zapravo radi?

EU podršku civilnom društvu na Zapadnom Balkanu usmerava kroz nekoliko različitih mehanizama. Instrument za civilno društvo, koji deluje u okviru IPA pretpristupnog fonda, glavni je namenski način finansiranja. Tu su i tematski programi u okviru Evropskog instrumenta za demokratiju i ljudska prava, CERV, razni bilateralni programi i sredstva koja se kanališu kroz nekoliko regionalnih inicijativa.

Iznosi nisu zanemarljivi. U tekućem periodu IPA III, koji traje do 2027. godine, stotine miliona evra dodeljeno je za demokratsko upravljanje, vladavinu prava i osnovna prava širom regiona, a podrška civilnom društvu ugrađena je u sve ove prioritete. Pojedinačni grantovi kreću se od malih projektnih sredstava od nekoliko hiljada evra do višegodišnje institucionalne podrške od nekoliko miliona.

Osim novca, EU i formalno uključuje civilno društvo u proces pristupanja. Organizacije se konsultuju tokom pripreme godišnjih izveštaja o napretku. One učestvuju u zajedničkim konsultativnim odborima i doprinose procesu monitoringa za pojedina poglavlja. Barem na papiru, civilno društvo bi trebalo da bude ravnopravan sagovornik u proceni da li je neka zemlja spremna za članstvo u EU.

Jaz između onoga što postoji i onoga što funkcioniše

Ako pitate one koji vode organizacije civilnog društva u Beogradu, Sarajevu, Skoplju ili Tirani šta zaista doživljavaju – i uvek ćete čuti isti skup frustracija. Prva je nepredvidivost. Ciklusi EU finansiranja ne odgovaraju organizacionim realnostima. Dvogodišnji EU grant ne daje organizaciji mogućnost da strateški planira, zadržava iskusne zaposlene ili ulaže u institucionalnu održivost. Kad grant istekne, sve što je njim plaćeno – uključujući znanje i veštine angažovanih ljudi – uglavnom nestaje. Organizacije koje prežive su one koje su naučile da neprestano „love“ sledeći grant, a to samo po sebi postaje posao s punim radnim vremenom koji oduzima energiju od stvarnog rada.

Drugi problem je administrativni teret. Upravljanje EU grantovima zahteva nivo finansijskog izveštavanja, dokumentacije i usklađenosti koji teško mogu održati male i srednje organizacije koje rade u zemljama gde se računovodstveni standardi, bankarski sistemi i pravila nabavke razlikuju od evropskih normi. Revizije su stresne. Zahtevi vidljivosti i dokumentovanje ove vidljivosti troše dosta radnog vremena zaposlenih. Troškovi usklađenosti su realni, ali često potcenjeni u projektnim budžetima.

Treći je relevantnost. Nisu svi programi koje finansira EU osmišljeni imajući u vidu stvarne potrebe i prioritete civilnog društva u regionu. Postoji stalna neusklađenost između onoga što Brisel smatra prioritetnim i onoga za šta organizacije na terenu znaju da je hitno. Ekološke organizacije u Severnoj Makedoniji, na primer, godinama pokušavaju da privuku odgovarajuću pažnju na zagađenost vazduha, dok se EU programi bave nečim drugim. LGBTI organizacije u regionu suočile su se sa opadanjem finansiranje baš u trenutku kada je pritisak prema ovoj zajednici eskalirao.

Politička dimenzija

Civilno društvo na Zapadnom Balkanu ne deluje u okruženju koje je podsticajno. U nekoliko zemalja, vlade su otvoreno postale neprijateljski nastrojene prema organizacijama koje prate njihov rad, dokumentuju kršenja ljudskih prava ili zagovaraju poštovanje prava manjinskih grupa. Kampanje protiv nevladinih organizacija su uobičajene. U Republici Srpskoj u Bosni i Hercegovini, predloženo je zakonodavstvo po uzoru na ruske zakone o „stranim agentima“ i ovaj propis je čak nekim aspektima otišao i korak dalje. U Srbiji, organizacije koje su fokusirane na kažnjivost i transparentnost se suočavaju se s upornim uznemiravanjem.

Ovo nije novi problem, ali se stanje pogoršalo u poslednjih nekoliko godina.Odgovor EU bio je, blago rečeno, nedosledan. Kada države koje su formalno kandidati za EU koriste svoju platformu za delegitimizaciju civilnog društva, poruka iz Brisela je važna. Jasne i uporne poruke da je civilno društvo partner i da su napadi na organizacije nespojivi s vrednostima EU – bile bi od pomoći. Te poruke su ponekad vidljive, ali često izostaju.

Postoji i strukturalni problem koji EU nije u potpunosti razrešila. S jedne strane, EU sarađuje s vladama na reformama u procesu pristupanja, što zahteva funkcionalan odnos s tim vladama. S druge strane, te vlade su često izvor problema. Pronaći načine da se civilno društvo snažno podrži, a da ta podrška ne postane adut u širim pregovorima o pristupanju – nije lako, ali je to izazov koji EU mora da shvati ozbiljnije.

Šta zaista funkcioniše?

Bilo bi nepravedno opisivati situaciju kao potpuno beznadežnu. Postoje programi koje finansira EU, a koji su dali odlične rezultate.

Podrška nezavisnim medijima i organizacijama koje se bave borbom protiv širenja dezinformacija širom regiona pomogla je da se održi novinarstvo koje inače ne bi postojalo. Programi pravne pomoći finansirani kroz mehanizme EU omogućili su da ljudi koji su bili žrtve diskriminacije ili kršenja ljudskih prava dobiju pravnu podršku. Razmene mladih i programi izgradnje kapaciteta civilnog društva povezali su aktiviste iz različitih zemalja i dali mladima koji rade na osteljivim temama osećaj da su deo nečeg većeg.

Podrška civilnom društvu u poslednjih nekoliko godina pomera se ka fleksibilnijim modelima finansiranja, uključujući podršku za osnovno funkcionisanje koja organizacijama omogućava da pokrivaju operativne troškove, a ne samo projektne aktivnosti. To je značajno. Organizacija koja može da plati kiriju i zadrži zaposlene nalazi se u suštinski drugačijoj poziciji od one koja može da finansira samo aktivnosti unutar usko definisanog projektnog okvira.

Šta treba promeniti?

Organizacije su veoma jasne kada je reč o tome šta je potrebno i koje mere se mogu preduzeti. Više višegodišnjeg, fleksibilnog finansiranja, one se zalažu za manje birokratije i za više pravih konsultacija umesto formalnog ispunjavanja kriterijuma. Takođe, one žele jasniji i glasniji glas EU kada vlasti u regionu napadaju civilno društvo. Potrebno je prepoznati da su organizacije koje rade najvažniji posao – često s najmarginalizovanijim zajednicama – najčešće institucionalno najmanje razvijene, i da sistem grantova treba da bude osmišljen tako da ih uključi, a ne da ih po defaultu isključuje.

Ništa od ovoga nije nemoguće. Neke stvari već idu u pravom smeru.

Međutim, celokupna slika i dalje prikazuje EU kao donatora koji istinski veruje u civilno društvo, ali još uvek nije izgradio sistem koji je sposoban da ga podrži u uslovima koji zaista postoje. Zapadni Balkan nije Brisel. Jaz između ciljeva i svakodnevne stvarnosti je širok. Zatvaranje tog jaza zahteva više od dobrih namera na papiru. Zahteva trajno i iskreno sagledavanje onoga što funkcioniše i onoga što ne funkcioniše, kao i volju da se stvari promene.

Civilno društvo u regionu nije odustalo. Sasvim je razumno očekivati od EU da uzvrati istom merom.