Zakon kaže da si zaštićen/a. Stvarnost govori nešto sasvim drugo.

Ako živiš u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji, Albaniji ili na Kosovu, i ako otvoriš pravi zakon, naći ćeš odredbe koje ti obećavaju zaštitu od diskriminacije. Zakoni o zabrani diskriminacije postoje u svim zemljama Zapadnog Balkana. Tela za jednakost postoje. Formalni okviri su na snazi. Na papiru, region je uradio solidan posao kada je reč o pravilima.

Problem nisu propisi. Problem je sve ono što se dešava kada neko pokuša da ih primeni.

Region sa zakonima i bez primene

Sve šest zemalja Zapadnog Balkana usvojile su zakonodavstvo o zabrani diskriminacije kao deo svojih obaveza u okviru procesa pristupanja EU. Srbija ima zakon o zabrani diskriminacije od 2009. godine. Severna Makedonija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Albanija i Kosovo imaju svoje verzije ovih zakona. Ti propisi zabranjuju diskriminaciju po širokom spektru osnova, uključujući rasu, etnički poreklo, pol, invaliditet, veroispovest, a u nekoliko zemalja i seksualnu orijentaciju i rodni identitet.

Jaz između ovog zakonodavstva i svakodnevne stvarnosti je ogroman. Evropska komisija za borbu protiv rasizma i netolerancije identifikovala je ključne strukturalne slabosti u celom regionu: rasprostranjenu upotrebu govora mržnje u političkom diskursu, nejednaki pristup obrazovanju, stanovanju i pravosuđu, i nedovoljna sredstva za tela za jednakost. Ovi nalazi se ponavljaju iz ciklusa u ciklus jer se osnovni problemi ne rešavaju.

Ovo nije manji propust u primeni. Ovo je fundamentalni nedostatak političke volje.

Romske zajednice: diskriminacija koju niko zvanično ne vidi

Romske zajednice širom Zapadnog Balkana suočavaju se sa diskriminacijom koja je toliko sveprisutna i normalizovana da jedva da izaziva ikakvu javnu raspravu. Romska deca se smeštaju u posebna odeljenja ili usmeravaju u programe specijalnog obrazovanja iz razloga koji nemaju nikakve veze sa stvarnim obrazovnim potrebama. Pristup stanovanju, zapošljavanju i zdravstvenoj zaštiti strukturalno je nejednak. Evropska komisija protiv rasizma i netolerancije (ECRI) Saveta Evrope identifikovala je borbu protiv rasnog/etničkog profilisanja od strane policije i rešavanje školske segregacije romske dece kao dva od četiri ključna politička izazova za evropske države u svom godišnjem izveštaju za 2024. godinu.

Ono što posebno otežava rešavanje ovog problema jeste to što se veoma mali broj slučajeva evidentira. Slučajevi diskriminacije koji se tiču romskih zajednica retko dospevaju do formalnih mehanizama za podnošenje pritužbi. Čak i kada se to desi, put kroz sistem je spor i neizvestan. Rezultat je situacija u kojoj diskriminacija ogromnih razmera postoji pred svima, ali retko generiše odgovornost.

LGBTI prava: napredak na papiru, nazadovanje u praksi

Poštovanje ljudskih prava LGBTIQ osoba je i dalje loše u mnogim zemljama Zapadnog Balkana.

Srbija i Crna Gora imaju relativno snažno zakonodavstvo o zabrani diskriminacije koje eksplicitno pokriva seksualnu orijentaciju i rodni identitet. Premijer Kosova najavio je 2024. godine planove za uvođenje zakonodavstva o istopolnim partnerstvima. To nisu zanemarljive stvari.

Međutim, širi regionalni trend je zabrinjavajući. U junu 2024. godine, nadležna ministarstva Republike Srpske (BIH) namerno su uklonila seksualnu orijentaciju kao zaštićenu karakteristiku iz odredbi o zabrani diskriminacije. U martu 2025. godine, Narodna skupština Republike Srpske usvojila je slično zakonodavstvo koje je Delegacija EU opisala kao direktnu pretnju temeljnim pravima i demokratskim vrednostima.

Širom regiona, dezinformacije usmerene protiv LGBTI osoba intenzivirale su se od početka ruskog rata u Ukrajini. Političari, verski lideri i novoformirane organizacije su među najčešćim počiniocima govora mržnje koji se neretko pretvara i u stvarno nasilje. LGBTI organizacije na Zapadnom Balkanu već su se suočile sa smanjenjem podrške EU, što je primoralo mnoge da se ugase, dok istovremeno trpe organizovane napade na svoje fizičke prostore i pravne okvire koji ih štite.

Institucije koje štite jednakosti: Bez dovoljno novca i bez stvarnih ovlašćenja

Svaka zemlja u regionu ima telo za jednakost. Neka je to Poverenik, nekada komisija, a često je ova uloga data postojećem Ombudsmanu. Ove institucije bi trebalo da primaju pritužbe, istražuju ih i izriču sankcije. U praksi, većina njih radi s toliko ograničenim sredstvima.

Problem nije isključivo finansijski. U nekoliko zemalja, tela za jednakost nemaju stvarnu nezavisnost od izvršne vlasti. Imenovanja su politička. Mandati su neadekvatni i usko postavljeni. Ovlašćenja da se izreknu adekvatne sankcije često potpuno nedostaju, što znači da čak i uspešna pritužba često dovesti samo do preporuke koja se može ignorisati.

Organizacije civilnog društva popunjavaju deo te praznine, pružajući besplatnu pravnu pomoć i pomažući žrtvama tokom celog postupka. Međutim, i samo civilno društvo u regionu je pod pritiskom. Istaživanje iz 2025. godine pokazalo je da se organizacije koje se bave rodnom ravnopravnošću i LGBTIQ+ pitanjima suočavaju sa mnogo više ograničenja nego ostatak civilnog društva. Ovaj izveštaj prostor za delovanje ovih aktera opisuje kao „često neprijateljski.“

Poluga procesa pristupanja EU

Postoji jedna strukturalna sila koja je istorijski gurala Zapadni Balkan ka jačoj zaštiti od diskriminacije, a to je proces pristupanja EU. Godišnji izveštaji Evropske komisije o napretku ocenjuju svaku zemlju prema kriterijumima koji uključuju zaštitu temeljnih prava, i te procene imaju stvarne posledice po tempo i kredibilitet pregovora.

Poluga je realna, ali ima ograničenja. Zemlje mogu da sprovode pravne reforme koje zadovoljavaju formalne liste za proveru, a da pritom ne promene ništa u praksi. Zbog toga je i poruka organizacija za ljudska prava jasna: EU mora da insistira na tome da je zaštita temeljnih prava stvarni uslov za pristupanje, a ne samo popunjavanje upitnika onda kada se to zatraži od predstavnika vlasti.

Zaključak

Ako si mlada/i Romkinja/Rom koja/i pokušava da se snađe u obrazovnom sistemu koji nikada nije bio dizajniran sa idejom da ćeš i ti biti deo njega, zakon o zabrani diskriminacije je apstrakcija. Ako si mlada LGBTI osoba u zemlji u kojoj politički lideri koriste tebe kao metu da bi pobedili na izborima, postojanje tela za jednakost je slaba uteha kada to telo nema ni budžet ni stvarna ovlašćenja.

Okviri postoje. Na nekim mestima, ljudi unutar njih daju sve od sebe. Ali jaz između formalne arhitekture zaštite od diskriminacije i onoga što se stvarno dešava ljudima koji se svakodnevno suočavaju sa diskriminacijom ostaje veoma širok.

Zatvaranje tog jaza zahteva političku volju, kontinuirano finansiranje, stvarnu nezavisnost tela za jednakost i proces pristupanja EU koji tretira temeljna prava kao uslov koji se ne može pregovarati, a ne kao retorički zavet. Ništa od toga nije tehnički komplikovano. Potrebna je politička volja, koje za sada retko ima u svih 6 zemalja regiona.